Momo Kapor

Momo Kapor, Citati — Autor:

Momo Kapor (1937 – 2010), najbeogradskiji pisac, velikan srpske književnosti i autor najpopularnijih romana poslednjih decenija – romana koji predstavljaju nezamenljivo svedočanstvo o svim našim manama i vrlinama.

„Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.“
„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.“
„Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.“
„Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.“
„Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.“
„Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.“
„Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.“
‎“Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra!“
mk1 150x150 Momo Kapor
„U zemlji slepih jednooki čovek je kralj.“
„Menjam buduće blagostanje za nekadašnju nadu.“
„Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto što su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…“
„Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.“
„A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu das jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!“
„Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova – ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.“
„Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav!“
„Tražimo neke slične ptice, ali njih nema u našoj prosečnoj građanskoj sredini. Ipak, osećamo da negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja će jedne večeri sleteti u naš mali pakao i izbaviti nas bede i poniženja.“
mk2 150x150 Momo Kapor
„Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o grižoj savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.“
„Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona! Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.“
„Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.“
„Nije li umetnost zaista pokušaj odgađanja smrti ili način da se stekne neuzvraćena ljubav? Zbog čega bismo, inače, pisali, crtali, gravirali, ako ne da ostavimo neki trag o svom bednom, kratkotrajnom postojanju na ovoj planeti – jedan skroman trag među mnoštvom drugih tragova, koji se dopunjuju i govore o stalnom ljudskom pokušaju da se nadigra i nadživi prolaznost i zaborav.“
„Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo, roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više -mislimo.“

Facebook komentari

Komentari

4 komentara

  1. Marinko kaže:

    mozda je u ovom „BELOM OBLAKU“ Momo rodjen, pa se spustio tu medju nas, da nam pomogne da obojimo zivot nekim carobnm bojama i nekako se izborimo sa sivilom koje nas cesto okruzuje.

    https://www.youtube.com/watch?v=UQOBfbBUJgw

  2. Nedeljka Stojicevic kaže:

    Volim MOMU.Volim njegove misli, reci, smisao za humor,njegovu toplu, duboku, meku dusu.Volim njegovu svestranost. Njegove slike me ostavljaju bez daha.. Nema toga sto je napisao ili naslikao a da nije dao ono najdublje i najtananije. Nedostajace mi…

  3. Dragan Stevanović kaže:

    Momo Kapor je rodjen na nekom velikom belom oblaku. Sišao je sa njega da nam donese kišu reči i pusti je na naše duše. Iz tih kapi izniklo je nešto lepo, nešto uzvišeno… Doneo je pregršt boja i razlio ih na platna kako bi naše oči osetile neku božansku toplinu… Otišao je ponovo na oblak na kom je rodjen i čekam dan kada će se ponovo vratiti…

Ostavi komentar